Priče iz naše varoši

02

Feb
2015
SI NAVIGA PER LA PIAZZA

Podelite na facebook: 


                Iz magle, guste i sive, zamišljam kako izranja, zvuk ljeskanja plitke vode, a onda i crn špic drvenog čamca, koji klizi lako, poput smrti. Na čamcu čovek, uspravan, stamen, kip od hrastovog stabla, nepomičan, čak i u trenutku kada čamac udari svojim o vodeno dno te poput nekog, na suvom tlu nespretnog reptila, ispuzi na blatnu, crnu obalu. Zamišljam dalje, kako čovek, duge, zamršene brade, izlazi, staje u priobalni mulj, zakorači na vlažan peskoviti sprud, i pobada štap, dugačak i beo, jelov, koji je obeležje njegovo i zemlje koja mu pripada.

                Godina je - možda - 1751.

                Čovek, prav, k’o kolac, je graničar – pomeran vazda, preseljavan kao da je na točkovima, naoružavan i demilitarizovan, razvojačen – Kristifor Kendjelac. Mesto, tle, blatnjavo, na kojem stoji, zemlja nova njegova - Kekenj, Ečehida, Hekeida...

                Na toj zemlji, ostrvu, okruženom, tihom, opasnom vodom, koja ume za noć, kao lud, pijan svat, da podivlja, propne se preko niskih adica, lesnih humki, do prvih grana hrastova, i opustoši sve, Kendjelac, osnivač grada, naredi da se načini bogomolja. Prvo napraviše crkvu pletaru, a oko nje beše groblje. Groblja su kod Srba uvek na bregu, na suvom, sigurnom. Srbi poštuju svoje mrtve, više od živih.

                Posle izgradiše, na tom mestu, najvišem u ritu, veliku, tvrdu crkvu od opeke i sa jakim krovom naslonjenim na čvrstu gradju dovezenu iz karpatskih šuma.

                U crkvu pletaru stizali su čamcima ili konjima, kroz ritove, uzanim stazama, gazovima i vešto obeleženim prelazima, preko vode, živog blata i dubokih jama, što su ćutale pod površinom vode. Kako je voda oticala, isčezavala, mamljena zovom velikih, večnih reka, do crkve su dolazili pešice ili češće na kolima, na kojima je bilo viškova hrane, iskopanih dragocenosti, tkanine za trgovinu. Pred crkvom, pre molitve, a i nakon susreta s Bogom, na placu pred bogomoljom se razmenjivala roba.

                Trg pred crkvom, dakle, oduvek je bio obeležje ovog grada. Bilo da je taj prostor bio pokriven vodom, pa beše nalik Veneciji gde kažu si naviga per la piazza kada ovaj lepi grad, koji definitivno, bespomoćno tone, prekriju more i magla ili je popločan sivom olimpijom- betonskom pločom današnjeg vremena. Trg je postojao i kada je prvih godina veka, pa sve do osamdesetih godina, presecajući ga prolazila, žutom kockom popločana, glavna gradska džada.

                Trg je bio tu, u srcu grada. Tih, lep, bučan, u ludilu promena krvlju isprskan, vatrom nagoreo, suzama natopljen, ozaren devojačkim smehom, pun cike dečije, ritma i muzike, restkog zvuka pištaljki...

                Nosio je ime cara Franje Josifa, do 1918. godine, potom, izmedju dva rata, beše Trg kralja Petra I, a posle drugog rata dobio je ime maršala Josipa Broza - Tita. Sad ga, nekrštenog, krstiše Trgom srpskih dobrovoljaca. Svaka vlast htela ga je za sebe. Na njemu su održavane vesele -   s muzikom i prekrasnim vatrometom – proslave i izvršavana pogubljenja.

                Gledano, recimo, s krovne terase kuće u kojoj je sada Narodna biblioteka “Jovan Popović”, kroz maglu il’ letnju jaru, vidi se taj grunt, koji i počinje, ako s temišvarske strane gledate, baš odatle, od Biblioteke. Da biste stigli na drugu stranu, kojom god linijom krenete, morate proći pored katoličke crkve, klasicistički gradjene, bogato oslikane i funkcionalne. Knjižare “Kod svetih apostola Ćirila i Metodija” i štamparije Jovana Radaka, u kojoj beše prelepih knjiga, kalendara, zabavnih magazina. Kuće kikindskog apotekara Mite Pačua u kojoj je za vreme letnjih ferija njegov brat Jovan, lekar po obrazovanju, muzičar, i to vrhunski, u srcu, na stihove Branka Radičevića iz “Djačkog rastanka” komponovao “Kolo”. Kompozicija je izvedena prvo u Velikoj Kikindi, a potom u Beču, Pešti, Gracu, Kijevu, Oseku, Zagrebu, Kragujevcu, Pančevu, Vršcu, Starom Bečeju. Zabeleženo je da “Kolo” beše posvećeno Kikindjanki Danici Pavlović, rodjenoj Trifunac. Nekada je ta zgrada, ukrašena prekrasnom fasadnom plastikom, pripadala školskim forumima, sada su u njoj političke partije.

                Pod lipama gostione Nacional, sada Pivnice, najdeblji je hlad u leto, no narod je čudan, a i doba drugačije, i navike ljudske, pa više sveta sedi u improvizovanim baštama kafića, ispod suncobrana, nego u lelujavoj hladovini nekada slavne kafane u kojoj su kuvali dobru kafu i točili hladno pivo s debelom kragnom bele pene.

                Preko puta, ili s desne strane toka Galacke, nalazi se monumentalna zgrada Sokolskog doma, sada Dom omladine, u kojoj je nekada bila Gradska kafana. Ako ne skrenete pogled levo prema Parohijski dom, u čiji većem delu je Osnovna škola “Vuk Karadžić”, ili desno ka zgradi Gimnazije, sudarićete se s hramom “Svetog Nikole”, od kojeg je sve počelo. Nekada portu do puta i trga beše delila prelepa gvozdana ograda. Od dana kada je ukonjena gubi joj se svaki trag. Srećom beli, mermerni krst, pomeren je nakon zahteva novih vlasti - 1953. godine, samo nekoliko metara dalje, u okrilje porte, gde se i sada nalazi. Taj cehovski znak, koji su sredinom XIX veka postavljali žitelji varoši s većinskim srpskim, pravoslavnim stanovništvom, sada je jedino ostao na mestu gde je prvobitno potavljen u varoši Sent Andreja, pored Dunava i nedaleko od Budimpešte. U Kikindi, na njegovom mestu podignut je monumentalni spomenik pesniku Jovanu Popoviću. Pogled pesnikov, okamenjen, uperen je prema vratima Magistrata ili kako se nekada a i sada češće govori - Kurije, u kojoj se nekada sudilo i robovalo, a danas je u njoj Narodni muzej, bogata i raznovrsna umetnička zbirka i Arhiv, u kojem se izmedju ostalog čuva originalna povelja Velikokikindskog privilegovanog Distrikta. Naspram Kurije, iza pesnikovih ledja, u sećanjima starih Kikindjana, stoji, više lebdi kao senka, zgrada štamparije “Grafika”, a ispred u svoj svojoj monumentalnosti toranj kikindske gradske kuće, na čijem licu je ispisano, svima jasno, a ipak nedokučivo - Attendite. Još je malo ostalo do kraja trga: niz starih udžerica predvidjenih za rušenje, palata gazde veleposednika Budišina, te kuća “Alfreda Slanija–Slanike”, koja je pod zaštitom države. S njenog balkona regent Aleksandar Karadjordjević je govorio, glasno i jasno, da će Kikinda, Žombolj i Temišvar, gradovi puni Srba, biti jugoslovenske varoši. “Slanikina kuća”poslednji je ostatak dela grada čije ime beše “Bućkalo”.

                Na gradskom trgu je Djordje Djoka Radak održao vatreni govor 1848. godine, posle kojeg su počeli neredi ili,  kako to istorija beleži, revolucionarna dešavanja u Banatu. Kao i u svakoj revoluciji bilo je mrtvih i ranjenih, opljačkanih i zatvorenih.

                Na trgu, su dočekani oslobodioci 1918. godine, kada je u grad umarširao pukovnik Dragutin Ristić i srpska vojska, kao i 1945. godine, kada su stigli crvenoarmejci i partizani. Narod se na trgu okupljao 1988. godine, ali i 1996. i 2000. godine, kada je izražavano političko nezadovoljstvo...

                Kikindski trg od onog dana kada je u ladji, čamcu trošnom, do njega stigao Kristifor Kendjelac, tokom 250 godina, nalazi se u centru svih gradskih zbivanja. Krštenja, svadbe, bune i revolucije sklizle su niz njegovu kožu, svaka praveći svoju brazdu.

                Ni manjeg prostora ni više istorije, slave i tragedija, uzleta i sunovrata.

              

                Kikindski trg to smo mi, od 1751 ili 1752. godine do danas. Do sada.



                (M.Latinović – 1999. Godine)

 

 



Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2
Vrati se na vrh strane.