Priče iz naše varoši

23

Feb
2015
SAJONARA I LUDILO

Podelite na facebook: 


Nedelja posle podne.

Divna slika hipodroma kod Careve ćuprije pobuđuje uzbuđenje pred veliku trku. Staze poravnate, zastave na jarbolima podignute, spinal-ogledalo postavljeno, start-mašina na svom mestu...

Hipodrom je još mirovao.

Jedino je bilo živo u dvorištu, među štalama. Tu su se povazda muvali mršavi džokeji u šarenoj odeći i dubokim sjajnim čizmama na krivim nogama; štalski momci su terali ukrug vižljaste, potpasane galopere, a debeli vlasnici sašaptavali su se o nečemu s prefinjenim džambasima. Džambasi su počeli pristizati još juče, a vlasnici u prepodnevnim časovima. Automobilima su teglili prikolice u kojima su bili konji. Kako bi koja nova prikolica pristigla, iz štale bi se čuo rvaj. Kao da su se i konji nešto dogovarali nemuštim jezikom.

U štalama je, međutim, mirisalo na seno i vonj pomešan sparinom. Po žutoj slami, u jednom boksu, trogodi vranac je vršljao kopitama. I on je slutio buru: već je hteo zubima da grize oluju!...

Napolju, između konjara, sulki i konja, šećkao je stari trener Josip Kolar u pratnji jednog isluženog džokeja i jednog jereta. Kolar je ćutke odmeravao svako grlo.

Evo, prispeo je i Steva Sič svojim fićom iz Kule. Kao puž: na gepeku sulke, u kolima porodica, u prikolici kasač smeđe dlake i vatrenih očiju. Sič odmah brižljivo uvija konju noge iznad kičica i gležnjeva, da se pri kasu ne ozledi. A i njegova žena nešto petlja: briše doratu dlake, grančicom rasteruje muve.

-Da sam bogat - nisam! Da je ovo skup sport - skup je. Mi smo zemljoradnici, dve godine smo šparali i od usta otkidali i sve dali za ovog konja. Svi ga volimo i čuvamo k’o oči u glavi - ni muva ne sme na njega da padne. Zove se Doksa II, a što kaz’o stari Šegula - brz je  kao vetar! Sam sam sebi i trener i vozač, a videćemo kakva će nas danas sreća poslužiti - kaže Sič.

Dvadesetogodišnji Anton Vuković i otac mu Alojzije došli kod Careve ćuprije iz bačkog sela Svetozara Miletića. Doveli su kasače Misteriju i Miledija.

-Ja sam štalski momak - kazuje Anton.

- Šta to pa znači? Pa, radim sve oko konja. Treniram, vozim sulke, ali kad zatreba ja dobro zasučem rukave, pa vile i metlu u ruke...nisu konjske trke samo ovo na hipodrumu, treba sve to prvo pripremiti. A meni to nije teško. Odrastao sam s konjima. Kod kuće imamo još dva kasača, galopere ne držimo. Skupo je držati četir’ konja za sport i razonodu, kako to mi kažemo, al ko voli taj ne gleda i ne računa.

Oko tri popodne hipodrom su već zaposeli znani i neznani. Masa se muva ispred kladionice, spiker sa tribine daje poslednja uputstva, džokeji su već izjahali na padok, konji su nestrpljivi, pa ih konjovoci smiruju.

Samo još petnaest minuta do početka prve trke! - trešti iz razglasa spikerov glas. Požurite sa klađenjem, molim lepo !...

Kroz šaroliku masu probija se jedna devojka u belim jahaćim pantalonama, sa kamdžijom u ruci; jedna dama s kučencetom maše rukom nekom na tribini. U gomili i jedna bela mornarička uniforma. Tu su i džambasi iz Mačve, konjari iz Požarevca, Bačvani u zelenim šeširima, vojnici, viđeniji svet s dvogledima ispred sebe, a tu je i jedan Englez, mister Gordon Kolins, s foto-finiš kamerom. Mister Gordon kontroliše spinal-ogledalo, jer je jedini upućen u tajne ove novine, koja je, eto, iz belog sveta stigla i na naš hipodrom. Publika je podeljena na one koji su došli da vide, i na one koji su došli da budu viđeni...

Džokeji su izjahali na hipodromsku stazu i zagrevaju ljute atove i bedevije. Konji šire nozdrve, po sapima im izbile grudvice bele pene, jure kao strele.

Lala iz Crepaje, u blagdašnjem crnom šeširu, ustao i ne trepće! Pored njega je Bogdan Borka iz Omoljice s kockastim kačketom na glavi. Lala iz Crepaje zove se Arsa Atanackov. Izgleda da se ova dvojica veoma dobro razumeju u konje i trke. Prepoznaju svako grlo, pa mu čak znaju i rodoslov!

-Ta, ovo je jedno ludilo, a ne ljubav - kaže Arsa iz Crepaje. -Ja držim ceo čopor konja. Eto, ostario sam, a nisam se opametio. Takav ću, lud za konjima, i umreti!...iiidi! Kakav račun? Pa zar mi to volimo, imam sina i on luduje za konjima i trkama, a konji su nam i nagrade dobijali...

-Bolje konj neg’ da nam se sinovi kartaju po bircuzima - dodaje Omoljičanin.

-Čekaj, Borka, da kažem još nešto...Meni je samo stra’, jer ka mi matori poumiremo - ko će konje držati i timariti?... Pa, ne, da kažemo što jest’ jest...E, boga ti, evo i’ na startu!

Start - mašina se otvorila. Kao smola - iz nje se prosula crna lavina uz tutanj kopita, brektanje slezine, nagonom iz srca i nozdrva da se sustigne i obiđe senka. Živi čopor je grabio napred. Crepajcu podrhtava brada. I ne čuje kako mu Borka viče:

-Gledaj, Arso, kako grabi Sajonara!

Posle prve trke stari Crepajac je samo uzdahnuo:

-Ima l’ nešto lepše od konja u galopu ?.. .Eh, što nisam mlađi...


 

Bogdan Ibrajtner Tane



Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2
Vrati se na vrh strane.