Priče iz naše varoši

10

May
2015
JEDAN (ili Naslednik)

Podelite na facebook: 


Široki vidik opovrgao je knjiško znanje o Zemlji kao lopti: svaki pojedinačni utisak ubeđivao je i telo i razum da je platno besprekorno zategnuto preko potmulih slojeva i da je tek idealno ravnu površ moguće obljubiti reskim sečivom kruga; Zemlja je sivkasti krug a ne lopta, uveravala su sva nezamrzla čula, a dubokim ehom potvrđivali usporeni damari srca.

Suhomrazica, britka i praškasta, nije dozvoljavala niti najtanjoj zakržljaloj vlati da klone, nagnala je vetar na zavet ćutanja, zaustavila čak i truljenje. Kiseli mirisi u mumije pretvorene pustare javljali su se škrto i nasumice, kao sećanja, i opominjali zagasitom notom i isprekidanim površima zastora na utihnuto prisustvo života svedeno na stidljiv udisaj. Najniža zvezda procepala je modri horizont i počela nadolaziti - najpre u jedru krišku dinje, uspinjući se uglačanom putanjom, razrasla u savršenu kružnicu jasnu odvojenu od oreola. Oblici na nebu i oni na zemlju bili su identični likovi istog.

Umanjenu kopiju Meseca upilo je probuđeno oko sove. Tek je od njega pozajmljena svetlost objavila njeno prisustvo; dotad je bila kvrgava izraslina na grani stare višnje u dnu voćnjaka, koji je, kao rep, štrčao u zev skorene pustinje. Susedni su voćnjaci bili zbijeniji i uvučeniji u predgrađe pa se ispucalo deblo višnje činilo kao predstraža životu koji je tu počinjao, pod piramidama krovova, tankim vlaknima dima okačenih o nešto nevidljivo.

Daleka rođaka sokola, davno izopštena iz porodice kao čudna, načini prvi bolni pokret uvlačenja vrata kako bi raspustila ledenu pokoricu mraza i kriveći ga sad na jednu, sad na drugu stranu, polagano otkoči stopljena krila, protrese čitavim telom pa zamahnu snažno, novorođeno, i odlučna kao misionarka, zaputi se ka ljubičastom četvorokutu što se tek nazirao među granjem. Lepet metalno razreza mraz i vrati se iz procepanog zeva tišine zgusnut, težak, vajkadašnji.

Vođena velikim zadatkom i oštrim noćnim okom, isprekidano dišući minusom razređeni vazduh - bezvazduh, ona se prikuči nečujno prozoru i levitirajući u visini gornjih okana, prodornim pogledom pokuša da razbije koprenu gustih isparenja sa unutrašnje strane. Prvo joj se svetlost razloži na dva izvora: prodorni snop dopirao je pod pravim uglom do propustljive mrlje na staklu, a crvena traka uznosila se ukoso od primitivne peći. Gornji, delimično vidljivi prorez ispunila je o zarđali klin okačena kubura sa srebrnkastom drškom bez sjaja i dugom mrkom cevi čiji je otvor preteći nišanio u lešinice neimara - pauka, davno preminule u vlastitom tkanju i zasipane finim injem od gari umesto zemljanim prahom.

Muškarac je sedeo za stolom nasuprot prozoru i usukanim i povijenim ramenima zaklanjao izvor bele svetlosti ispred sebe. Njegove konture čvrsto su se izdvajale od sjajnog fona i bacale gigantsku senku koju zid nije mogao da unese u potpunosti. Crvenkasti snop koji se iskradao iz usijanog grotla peći usecao je modri ninbus po kružnici njegove Ćele. Na stolu je imao nedopijenu bocu rumene tečnosti i navijao je iz čaše u ritmičnim razmacima, stepujući rukama po nečem ispred sebe, kao da prebira po dirkama majušne klavijature. Pucketanje suva drveta u peći nadglasavao se sa prštavim zvucima ko]e je umesto melodije proizvodio.

Bela sova je triput kljucnula u zaleđeno ogledalo prozora. Tiho da ga ne uplaši. On to nije čuo. Pokucala je ponovo. Jače. Snagom u gluhotu. I ponovo. I panično je nasrnula krilima na staklo namerna da ga smrska, da se smrska, samo da dopre, da istrese teret poruke, da... I tada, krajičkom oka i svesti uhvati osmejak u poluprofilu muškarca protrnu namah, ustuknu i... odustane. Opet. Naglo postarela od gorkog samosažaljenja, prezira i straha, ona polete ispuštajući bolni glas, ponavljajući: Nikad... nikad... nikad...

U trenutku kada je njeno mrko telo zaklonilo kuglu meseca, muškarac za stolom je dopijao bocu rumene tečnosti, pogledom svojih četvrtastih očiju bez sjaja ispratio senku sove i prezrivo se nasmejao pokazujući izražene trojke u niski zuba. Čas iza toga na ekranu je ispisano: Nije opalio!


Dubravka Vojvodić



Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2
Vrati se na vrh strane.