Priče iz naše varoši

10

Mar
2015
ISPOVEST JEDNOG STOLA

Podelite na facebook: 


Izgleda da sam dugo postojao ravan samome sebi, svojoj čvrstoj savršenoj telesnosti. Postojao spokojno, nesvestan samoga sebe. Sve do onog prokletog časa kada je počelo moje nespokojno buđenje.

 

Jednoga dana osetio sam neko neobično kretanje oko sebe. Ništavilo koje me okruživalo, moja neopoziva spojenost sa prostorom počela se razmicati, spadati sa mene, kao neko veliko rušenje: odvajao sam se od sive prozračnosti, ona me je neopozivo napuštala.

Osetio sam svoju čvrstinu, u sebi, a tamo negde - žitkost prostora. Osetio hladovitu ravninu tla na kome počivam na četiri tačke oslonca svojih nogu.

 

Ne znam koliko je to buđenje trajalo - izgleda da je bilo veoma sporo - mereno merilima onih koji nisu moja večnost, ali je to buđenje bilo neopozivo i sve potpunije, sve složenije i sve strašnije.

 

Posle izvesnog vremena ne samo da sam razaznavao raznoliku tvrdođu predmeta, zapravo otpore materijala, već i razlike u toploti.

 

S jedne strane osećao sam hladna, mirisna strujanja nekog otvora - nedokučivi beskraj prirode, a sa druge - toplu, znojavu i promenjivu jaru, plamene jezike, zarobljene metalnim ravnima. A svud unaokolo blagu mlakost, o kojoj sam docnije saznao da je vazduh savršenog sveta.

 

S vremena na vreme osetio bih nagle promene po svojoj površini. Iznenadnu vrelinu pravilnih oblika. Krugove pakla.

 

Tek kad se moje osvećenje okončalo,

saznao sam šta su svi pakleni krugovi. I ne znam kad su me više mučili, da li dok im nisam znao poreklo ili kad sam saznao njihovu nisku, običnu prirodu. Ono prvo je bilo bolnije, ono drugo ponižavajuće.

 

Ali najnesrećniji dan moga bivanja bio je kad sam postao svestan živih bića. Kao da sam od prvog trenutka shvatio da sam svojim neobičnim preobražajem postao sličan njima. I to me je naročito uznemiravalo. Osetio sam da se po žitkoj množini mlakog vazduha kreće neka masa. Ta stvar nije ni hladna ni vrela, i više je nego mlaka. To poluvrelo stvorenje dodirnulo je moje pravilne, čvrste, stvarne oblike.

 

Najpre sam se zgadio. Bio je to susret sa nečim bezobličnim, mekim i bledim. A ta bezobličnost kretala se svojim izduženim oblicima u svim pravcima. Naročito se živo razmahivala svojim gornjim kracima. Stvorenje je ličilo na izvrnut sto, čije su se dve oslobođene noge okončavale nekim još sitnijim kracima punih ljuspica. Iznad te dve beskrajno ružne noge nalazio se neki izraštaj okruglastog oblika, sa nesavršenim i vlažnim otvorima od kojih je najvažniji onaj donji na sredini iz koga palaca neki crveni nesnosni izraštaj, okružen prilično vrelim i čvrstim predmetima o kojima mogu da kažem da jedino imaju neku istinsku lepotu.

 

Iznad tog otvora nalazi se izbočina sa dve rupice, a sa obe strane dve čudnovate lopte, koje se nemirno kreću u svojim dupljama. Iznad ovih otvora, na vrhu lopte razrasla su se neka slamnata vlakna, neobično tanka, slična travi, samo ružnija, jer su dosta masna i nerazmrsiva.

 

Ispod ovog najsloženijeg komada je njihov glavni deo, uvijen u čaršave veoma različitih oblika. Otprilike jedna polovina živih bića je obavijena grubim tkaninama, a druga tananijim. Nežnija stvorenja su, ne znam zašto obavijena slabije. Prijatniji su ovi u prostojim čaršavima jer proizvode grublja škripanja. Ona stvorenja u tankim platnima škripe nekim višim zvucima, koji me katkada previše uznemire.

 

Postoji neka čudnovata spremnost ovih bića da se dodiruju, miluju, čak spajaju. Osim toga stalno jedno drugom upućuju ta svoja škripanja, čas duža čas kraća. Od tih škripanja zavise dodirivanja ili udaljavanja. Po nekim nesaznatljivim pravilima nestaju i vraćaju se u moj životni prostor. Češće su kraj mene dok je u našoj vasioni toplije. Kao da ih naročito uzbuđuje ta toplina i svetlost. Kao da ih pokreće. Tada su naročito nesnosna. Onda se odjednom smire i nema ih dok opet ne otopli.

 

Katkad me okruže i ne samo što se međusobno dotiču, nego i mene diraju: svoje neprijatne krajeve polažu na moju glatku površinu. U to vreme najčešće osećam one paklene krugove i težinu tih krugova. Iz tih paklenih okvira vade neke vlažne, ljigave tvari i trpaju ih - u sebe. I tako nestaju ogromne količine hladnih i vrelih lopti, listića, traka, vodurine i žitkog blata... Posle toga kao da postaju mirniji, mada teži.

 

Rastaju se od mene. I neko vreme postaju mirni, kao što sam saopštio. Onda mi se opet obraćaju.

 

I tako stalno.

 

Postajao sam sve svesniji događaja oko sebe. Čak i odnosa tih bića. Čak njihovih uobraženosti. Čak sporazuma. Čak i rastanka. A svakim danom - to mogu slobodno da izjavim - bivao sam sve nesrećniji.

 

Ipak najnesrećniji dan u mom životu, vrhunac mog razočaranja, pa i mržnje, bio je kad sam u gomili njihovog nametljivog škripanja razaznao da se hvale tim - kako su ta nesavršena stvorenja, ta nemirna, neozbiljna gomila mekote, puna krakova i otvora, ta mlitava tela - načinila mene, mene, najskladnije stvorenje na ovom nesavršenom svetu. Tu glatku, ravnu euklidovsku skladnost, koja se gadi, iz svojih najčvršćih dubina, svakog dodira svojih uobraženih tvoraca .

 

Ne, ne, ne i ne!

Neću!

 

Hoću da više ništa ne znam! Hoću da se vratim sebi... Vratite mi moju mudru pomračenost!

 

Jovan Ćirilov



Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2
Vrati se na vrh strane.