Priče iz naše varoši

24

Mar
2015
BOLEST

Podelite na facebook: 


Smrkavalo se već kada je stigao.

Tiho je ulazio kao da je hteo da je iznenadi.

U salonu oko glasovira ležale su razbacane note. Mrak je nadvlađivao svetlost i obavijao je zastorom neizvesnosti i mrtvila sve stvari. Bio je to jedan od onih časova kada život zemaljskih stvari malaksava, a natčulna bića još nemaju smelosti da svoje posete počnu. Sa ulice dopirala je električna svetlost i u bledim, slabim mlazevima ulazila u salon.

Zastao je. Mirisalo je na jesenje ruže i na ženske kose. Čuo je kako mu srce bije.

Posle je pošao napred.

-Ljubice! - viknu zatim.

-Ko je? - čuo se glas iz susedne spavaće

sobe.

Ušao je.

-Dobro veče - reče joj, ali se i sam začudi. Do sada neopaženi tonovi zazvoniše u njegovom glasu.

Ona je ležala na otomanu.

Iz sive okoline samo je njeno bledo lice izbijalo. Oči su joj svetlele.

-Došao si? - upita ga ona, a ni sama nije znala zašto. I do tada uvek u ovo doba vraćao se.

Svukao je prolećni kaput i otvorio je jedan prozor.

-Tebi je opet rđavo - reče on, sednuvši pored nje.

-Opet - odgovori ona a u glasu joj je drhtala molba da joj oprosti.

-Zašto nisi zvala lekara? - upita on sa

prebacivanjem u glasu.

-Eh, ne može mi pomoći...Glava me boli užasno, i vilice kao da su mi ukočene.

Nastala je tišina.

Ona je ubrzala dah i misli, koje su je pobedile tih trenutaka, pritiskivale su njenu dušu novim, velikim bolom. Seo je pored nje i, sada prvi put, nije je poljubio.

-Voliš li ti mene? - upita ona malo kasnije, iznenada, odbijajući sa velikim naporom suze.

-Zar ti ne znaš?

-Znam, ali ipak reci!

-Volim te!

-Mnogo?

-Mnogo!

Zagrlila ga je, poljubila, i opet je nastala tišina. Ona je disala nešto teže i imala je slabu vatru. Pokatkad je samo suvo, piskavo zakašljala. I tišina, udružena sa mrakom ponovo bi pala po svemu.

Kao uvek u sličnim trenucima, on je mislio o njenom životu pre no što se amo doselila. Tu bolnu ranu svoje duše on je hotimice često krvavio.

-Ljubice - prošapće on pokatkad, tiho.

-Šta hoćeš?

-O čemu si mislila?

-O svačem!

Ali o čemu?

I ona mu kaže. Ali on ne veruje. Uselila se u njegovu dušu sumnja. On je znao da zmiju nosi u grudima. Ali nije pokušavao da je uguši u sebi. Ona je onda blagovala i rasla...rasla...I on je dobro osećao da će jednog dana između njegove duše i te zmije koja u njoj živi doći do okršaja na život i smrt. Zadrhtao je kada se, u retkim časovima punim samosvesti, toga setio. Inače nije voleo o tome da misli. Uveravao je sebe da to neće skoro biti, da možda uopšte neće biti.

Izdaleka zagrme nešto; grmljavina se bližila. Ona se uznemiri.

-Šta je to?

On oslušne za jedan, dva časka, zatim šapućući kaže:

-Kola.

I ponovo utonu u tišinu i mrak.

U tišinu i u mrak...

Dani ljubavnog zanosa i grozničavih želja prohujali su iznad njihovih glava, kao sati prijatne, duhovne zabave. I postepenog ulaženja u onaj obični život, gde najvažniju ulogu igra uobičajenost i gde su ruža ili uzdah samo to, a ne simboli sanjanih svetova, koji ne postoje.

I svakim danom uvlačio se u njinu dušu po jedan bolan trzaj i u srce po jedan gorak talas, koji je rastapao veo, kojim su obavili svoju ljubav.

Čeznuli su neiskazanom vatrom pre sastanka. Verovali su da će im život biti pesma, puna mirisa, cveća i poljubaca. Ali je došla stvarnost, spržila cveće, razduvala miris i ohladila poljubce. I ostala su samo gola, naviknuta tela, zasićena jedno drugim. I u sve zagrljaje, koji su posle toga bivali, unosili su snagom svoje volje, gonjene pretećom zimom, ostatke lepih, prohujalih dana. I tvrdo su uveravali sebe da su još uvek oni stari i da je

ljubav još porasla.

Oboje osećahu da lažu. Ali je ljubav bila raison d etre  njihovog zajedničkog življenja. A oboje su bili slabi da podnesu trzaje, koji bi neminovno nastupili, ako bi jednog dana morali priznati da su im svi snovi neostvareni odleteli.

I dani su se počeli neobično dužiti, a oni radovati prvo kratkim, posle sve dužim časovima samovanja.

-Voliš li me? - pitala je ona u strahu, kad se kod probudila.

On je katkad ćutao. A kad bi ona ponovila pitanje, nervozno bi joj odgovorio:

-Zašto pitaš kad znaš!

Drugi put, ako bi se raspoložen budio, odgovorio bi joj sa:

-Volim te! Volim te! - I svoje misli završavao bi sa:

-Ipak je život sreća.

A dani su prolazili. Jesen se bližila i lišće je sa drveća opadalo. On bi se često zagledao kroz oznojene prozore na ulicu. Sivo nebo. Prigušeni zvuci. Zapomagajuće zvonjenje. Tako se zanosio.

-Jesen! Jesen! - šaptao bi tada.

I onda joj priđe, poljubi je u čelo, a ona se nakašlje i bolno nasmeši.

Svakim su danom sve više osećali da se njihovo zajedničko življenje pretvara u muku za njih oboje.Ali nisu imali snage da priznadu sebi, ni smelosti da pogledaju u oči mogućnim i verovatnim posledicama...

Legli su te večeri rano, i nju je nabrzo posle toga savladao san.

On je dugo bio budan.

Osećao je neobičnu toplotu njenog tela. Disala je teško.

Bolesna je bila.

Dolazili su lekari, ali je svaki drugu dijagnozu ustanovio. I oni su oboje držali da je o kakvoj malaksalosti reč, kad ona oseti jednog jutra mlaz krvi u grlu.

Lekari su bili podvojenog mišljenja. Videlo se da ne znaju sigurno da li je krv iz grudi, iz grla ili iz stomaka.

Celoga tog dana nije se micao od njene postelje, gde je ležala, Ćutke, nepomično.

Menjao joj je i kvasio peškire, kojima je oblagao njene grudi. Njen pogled bio je staklen i stalno je nešto tražio po tavanici.

-Ljubice - rekao je s vremena na vreme.

Ona ga je pogledala.

On se seti da joj je govor zabranjen i prestravljeno je moli da mu ništa ne odgovara.

Pila je mnogo gelatina i posle nekoliko dana krv prestade. Bila je oslabila i malaksala.

Počela je posle hodati, pa raditi po kući. Samo je uspomena jedna, teška i crna ostala; opomena da su konci njenog života zamršeni i da ih treba pažljivo uzimati u ruke, da se ne bi pokidali.

Te večeri je ponovo osetio da joj je telo neobično toplo i setio se da se slučaj može ponoviti.

Disala je teško.

Napolju je iznenada zafijukao vetar i

zatresao prozor. Učinilo mu se da čuje korake koji se spasavaju bežanjem.

U sobi je bio zagušljiv vazduh i on se dugo predomišljao da li da ustane, pa prohoda malo po ostalim sobama. Ali neka duševna malaksalost nije mu dala da se reši. Misli, davno počete, želje zaboravljene i nade oplakane vraćale su se te večeri u njegovu osirotelu dušu. U danima ljubavi ništa nije imao za njih osim jednog lakog, uobičajenog uzdaha. Ali ih je sada primao kao dobre, stare prijatelje, kojima se i posle raskida radujemo. Ljubav je i pored svih njegovih nastojanja da se održi venula, venula.

Setio se svojih snova sa kojima je živeo pre nego što se s njom upoznao. Oni su bili lepi, kao i svi snovi iz mladosti kada duša nije još ispunjena slikama, koje nas za crnu ovu zemlju vezuju.

I započe opet razgovore sa njima, s tim svojim milim gostima.

A ona je ležala pored njega, disala teško i bila je vruća više no obično.

Iz daljine dopiralo je kucanje sata na velikoj sabornoj crkvi. Udarci su se razlivali po tišini i noći kao uzvici, prigušeni, ali čujni, onih bića čije je carstvo počelo.

Ponoć!

On oseti potrebu živoga, svesnog bića pored sebe i tiho rekne:

-Ljubice!

-Šta je?

Bila je budna. kao da je neka nepoznata struja prenela iz njegovih nerava u njene onaj tamni osećaj straha, neizvesnoti, koji ga je

naterao da je vikne.

Okrenuo se prema njoj, tražio je ustima njene usne. Njen je dah bio isprekidan. Učinilo mu se da se grči.

-Ljubice! - reče u strahu.

-Grudi! - prošapuće ona očajno.

Njegovi gosti, misli, davno zatočene, želje, davno zaboravljene, i nade, davno oplakane, kao na čarobnu reč padoše onamo otkuda su posle dugog vremena, te večeri, prvi put izašle. Duša mu se ponovo ispunila njome, njenim bolom, njenim skrhanim životom, njenom ljubavlju.

-Dušo - prošapće tada ona i u toj reči bili su svi boli, sav očaj, sve odricanje njeno.

-Reci mi, šta da činim! Sve, sve ću učiniti!

-Pomozi mi!

Skočio je iz postelje, ali u mraku nije mogao naći čarape i obuću. Sa ulice udario je mlaz električne svetlosti kroz prozor, ali se tih momenata nije setio da bi jednim pokretom mogao ozariti sobu električnom svetlošću. I dok je on, sav zbunjen, tražio odelo, prošapće mu ona:

-Ostavi, bolje mi je malo.

Sa nedoumicom vrati se u krevet. Odmah je osetio da je sva oblivena znojem.

-Pokri se dobro - reče joj on brižno. Kada se nagnuo nad njom da joj pokrije leđa, poljubila ga je.

Posle su dugo ćutali.

Njemu se činilo da čuje kako trenutak za trenutkom prolazi kroz sobu i ide u večnost.

-Gde je ta večnost? - upita sebe, iako je znao da odgovora nema. Da ga neće biti. No, ipak, javi se u njemu jedan glas:

-Večnost? Počinje ovde, kod ove naše postelje, i provlači se kroz sve sobe, sve zgrade, sva sela i države, sva mora i sve oblake. Dopire daleko preko granice, gde tvoje zatočene misli obitavaju. Obuhvata sve zamišljene svetove, sva sanjana ostrva ljubavi, sve žuđene semiramidine bašte. Kraja nema, kao što ga duša tvoja nema. Početak joj je početak tvoje svesti...

Taj odgovor je odjekivao njegovoj duši i pao najzad na dno zaborava a ona, uzburkana, pretrpana gomilom neizvesnosti, nije se nikako mogla da smiri.

I odjednom mu sinu osećaj jedan neobičan i čudan: osetio je da on nju još uvek voli. Osetio je to sada kada je njen bol, njena valjda skrivena suza pekla više njega no nju. Ali odmah zatim osetio je i to, da to ipak nije ona ljubav o kojoj je sanjao.

Ne znam zašto. Ali osećam da to nije ono što čoveka za ceo život čini srećnim. Šta nedostaje? Šta? Šta? - pitao se.

Ona ga zapita:

-Je si li budan?

-Jesam.

Glas mu dršće. Čuje se, oseća se da se sa suzama bori. Grlo mu je stegnuto. Suze već naviru.

Ona mu se privalči bliže i ljubi ga prvo u desno oko, zatim u levo.

I sad padne teško jedno pitanje:

-Ti plačeš?

On joj ništa ne odgovara.

A neki strah i sumnja, koja se uvukla u njenu dušu, ne da joj mira. Kao svaka žena, ona samo jedan uzrok vidi tome plaču. I odmah pokušava uveriti se o neistinitosti njegovoj.

Ne, prvo pita:

-Zašto plačeš?

Ta pitanja svaljuju se na njegovu dušu teretom teškim, velikim, nesnošljivim. On jeca glasno.

A uzrok, koji ona u tom plaču vidi, sve istinitiji, sve sigurniji, sve strašniji biva u njenim očima. I kao da je sva snaga ostavlja, kao da umire, ona prošapće tiho, tiho:

-Ti si nesrećan!

To je optužba. I odbrana. I ispovest, da je to pitanje zdravlja, života.

Kroz njegovu dušu proleti jedna zlobna želja da joj prebaci sve, sve i da se reši svega. Da joj kaže da je voli ali da to ipak ništa ne znači. No, on se pribere i kaže joj:

-Nisam! Volim te!

Ona ga zagrli. I njoj pođu suze.

I oboje plaču...

-Oh, tako te mnogo volim - šapće ona pred zoru, na koncu prorazgovarane i proplakane noći, privijajući se uz njega. - A ti mene?

-I ja tebe volim.

-Mnogo?

-Mnogo!

Ali iznenada se seti njene prošlosti. ljubomora ga obuzme i pomuti mu dušu ponovo. No, da ona to ne bi opazila, on se skriva za laž.

-Sanjiv - pretvara se.

-Pa pokušajmo spavati...

Ona je bila horistkinja, on je bio đak.

Upoznali su se kada su još bili mladi. njemu je bilo šesnaest godina, njoj tri više. Posle trećeg sastanka, on je usplahireno otrčao ocu i najavio mu da hoće da se ženi. Otac je sve držao za šalu i rekao mu da pristaje. Nije ni pitao koga želi uzeti. no, ona ga je ubedila da je to nemoguće. Ali, obećala mu je da će poći za njega kad svrši. Njemu, razume se, to nije bilo dosta. Sve je ostavio za njenu ljubav, učenje i školu. Kada je otac to primetio, jednim energičnim gestom učinio je svemu kraj. Najstrožijem nadzoru, kojim ga je okružio, nije mogao ni za trenutak umaći. I prošlo je pokatkad i nekoliko meseci da se nisu videli. Ali on je nju želeo ludo, mladićki, i nije ju zaboravio.

I kada je svršio pravo odrekao se nasledstva, porodice, zauzeo sudsko-beležničko mesto i uzeo nju k sebi...

Došla je zima. Ljubica kao da je sasvim ozdravila. Pevala je po kući, radila, bila vesela i oboje verovahu da se čar prvih dana vraća, da se upravo vratio.

Sedeo je kraj prozora i gledao bele, snežne krovove kuća preko puta. Ona je na jednoj stolici sedela i glavu naslonila u njegovo krilo. Bio je polumrak.

Vatra iz furune crtala je ruže po tepisima i pevala pesmu tišine, mora, zimskog predvečerja.

Dušan Vasiljev



Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2 Banner 2
Vrati se na vrh strane.